новембар 07, 2008

100 са и мимо

Из рукописа за циклус од сто песама,
назива: СТО СА И МИМО, у којему се промишља
о дружењу са појединцима из окружења
и о догађајима који су пажње вредни

ЧАУШИ
Знам их добро, то су они кроз друге о себи што говоре
Знам, то су оне замлате пусте, што на небу налазе узоре
Улице свезнане о таквима невероватне ствари шапућу
Месец и звезде шаљу их даље рођаку своме, Првом Сванућу
Знам, то је само такав сој луди, који нас увек изненађује
Та воћка слатка, док дланом о длан, у ватру љуту се прерађује
Често ивицом, залудни, ходе, по средишту џарајући дрско
Ред ремете, прекрајају, секу. Устезање свако им је мрско
У једном дану хиљаду пута се рађају, устају и гину
До данас тај се родио није ко може да им измакне бину
Знам да се грче, а и да страсно сопственом се препуштају болу
Нема шта све не би дали за то да истину разодену голу
Знам и да она, питка и блиска, неретко заврши у сновима
као и овај поглед са стране и моје крхко знање о њима

у Новом Саду маја 1988.
Покушај да се разаберу сва лица у која сепрометнуо
МИОДРАГ ПЕТРОВИЋ, глумац српског народног позоришта,
дошав у Нови Сад из Лоћике, код Јагодине


РЕЦЕПТ
Искуство ми моје каже : / ништа тако не помаже
као смех, тај дар с небеса / ако му се зна адреса
Исто тако нема игре / која нема свој педигре
у веселом урнебесу / Тамо ведра деца где су
Најбољи су учитељи / онакви изумитељи
чије теорије важе / и кад не нађу шта траже
У том смислу много значи / проналазач који зрачи
и који нам смех до суза / извлачи из аплауза
Зато овде уписујем :/ маленима преписујем
много смеха и сокова / и грам Раше и Попова

у Новом Саду јуна 1998.
РАША ПОПОВ, књижевник, и истраживач необично обичног,
а запретеног. Будан у језику, раскошан у покрету. И кад ћути
и кад пева, сликама се заодева. О њему, као о чудаку,
чуо сам много пре него сам га срео на салашу Кузмановића
у оквиру зборовања Пролеће на Ченејским салашима, године1986.
Касније смо се чешће, по природи својих уметничких дарова,
у Змајевим дечјим играма сретали


НОВИНЕ И ПЕСНИК
За штампу причао о некад и данас / и да песма дуже траје кад се пева
као и надимак што надживи име / које му се као шпицнаме надева
Рече: у Новом Саду му дато било / с песмом да може у свет ведра лица
Данас етерично попримио стање / исказом о себи да је измаглица
Нешто сам, вели, једанпут написао / о чему и данас мислим у свом стану
А сећам се и сад. То је: Одувек се / на Балкану радило за стан и храну
Свој дар несебично, директно и радо / везао за сарајевско Дугме бело
За обраду и сад још понешто узму / На реду је, канда, целокупно дело
Каже да су нам овај увалили рат / и лудило које зовемо Рокенрол
као да за боље не знамо на свету / него што су ратови, дрога, јад и бол
Да Караџић његов војсковођа није / тврди, али цени у њему поету
Камо среће да су тог песника душе / чули они који харају по свету
Он још многи таки диван обећава / оним што у себи носи, собом самим
Новинари написаше тек понешто / из овако живог разговора са њим

у Новом Саду, 4. децембра 1995.
Према разговору, који јеса ДУШКОМ ТРИФУНОВИЋЕМ обабвљен
за недељник Аргумент. Душка сам упознао у Смедереву 1972.године
и од тада се са његовом естрадном понесеношћу једнако дружим



НОВОСАРТ или ЕНЕСАРТ језик
Следећи траг и природу промишљања Удружења мултимедијалних делатности
и културе, ЕнЕсАртик, чији је зачетник и идејни творац МИЛАН МОMМЧИЛОВИЋ
( МИЋА ШВАЈЦАРАЦ ), разграно сам своје стваралачке снаге и установио језик
којим ће се, према умешности стваралаца, у овој средини говорити. Зове се НОВОСАРТ,
изражено у ћириличком писму, или ЕНЕСАРТ, представљено латиницом Називи су
творени према почетним словима имена војвођанске метрополе, Новог Сада. Насловом
се препознавајући, овај језик је везан за карактер и деловање Удружења Енесартик,
што се и у структури његове вишеслојности може разазнати.
Реч је о баратању вештином да се просто и обично ( на необичан начин ) човеку обичном,
блиским учини. Да му се језиком личних дарова уметност у свакодневицу доведе и као
драга играчка на скровито место одложи. То је језик у коме може, као преводилац,
да се искаже свака даровота особа. Језик на који може, све што макар мало ритма има,
да се устроји и од тога часа тај чин уметношћу да се сматра. Језик који разумеју даровити,
смиони, ослобођени, а они који то нису, удубљујући се, савладавајући га, то могу да постану.
Рецимо, да би осетио карактер НОВОСАРТА, један класичан преводилац би
требало, не да просто преведе одређену песму, него да је дословце препева, тојест
од ње да начини своју, готово нову, пређашњој једва наликујућу песму. Превод ће бити
уметничкији ако преводилац поштује ДУХ, КАРАКТЕР, РИТАМ и ЗВУК језика. А све те
елементе може најбоље да препозна и њима успешно да барата заиста надарена особа.
Овакво превођење се не назива случајно препевавањем. То, заправо значи да се НОВОСАРТ
језик најбоље понаша и пуније доживљава у текстовима поетизованог
карактера, јер начин препевавања на Новосарт језик нагони преводиоца да се служи таквом комбинаториком да препевани текст једва наликује пређашњем. У раду на тексту
важно је придржавати се тога да, при творењу нових израза, не користимо већи број
знакова од оних које свака реч има. Све остало : звучност, ритам, дух и карактер препева,
зависи од надахнућа преводиоца.

примери :
са латинског на Новосарт: ИН ВИНО ВЕРИТАС = ИНОВИВЕИНАС
са српског на Новосарт: ДОК ЈЕ ВИНА ТРАЈАЋЕ ВЕДРИНА = ДОЈЕИНЕ ТАЋЕЕДИРИНЕ
и још са српског :
он и она, један говор звона / отворена књига васиона
пут навише, нечитка адреса / небо цело прекрила телеса
они скупа, а и против себе / још откад су постали амебе
пониже их, као, нешто веже / јабука им у средишту теже
на западу једна жишка гори / замагљени небески прозори
на Новосарт
нао нао, најегедо знаво / ветронакњи агасанааво
пувишетна читнекадреса / ценеболо лакри прелетеса
скуни опа, прои тавибесе / јакодошус липа томабесе
хипожине ока шотевенеж / јакобуши те средишуееж
занајану панадикша жиро / маљенизаг екси зорнебиро

Милан Милић Јагодински / Мими Ћилам Годијаксни

Нови сад септембра 1996. у клубу Стерија (СНП ). Чину устројавања Новосарта присуствовали су још
Мирослав Боројевић, Че и Милан Момчиловић, алијас Мића Швајцарац


СЕЛО И ДЕЛО
Зашто се град у свом делу / не окрене према селу ?
Лепо и уселу је / И тамо се делује
Зашто успавани центри / и њихови сентименти
не дођу да виде оно / због чега су данас ово ?
А и глас тај што их бије / да се клоне провинције
зар толико оне њине7 који су из те средине
отишли пут заборава / у немару уљуљкава ?
Зашто тај и тај тражени / поодавно уважени
тамо неки тата мата / не сврати до Орловата ?
Сед и популаран чова / до свог вољеног Раткова
глумац који копни, трне / до равне му Српске Црње
звезда кипућа од славе / до рођене Будисаве
Баћоглаве, Мола, Сенте / Крсне, Ченеја и Ченте
До Стапара и Ковина / Осечине и Мокрина
Плане, Ланишта, Глоговца / Љига, Раље, Стојановца
Јање, Раче, Ресавице / Витошевца, Пригревице
Штимља, Драгинца, Рековца / Сота, Ариља, Брестовца
Кремне, Варне, Омољице / Пецке, Падине, Врбице
Степојева, Лединаца / Медвеђе, Бадовинаца
Јагодине, Црне Траве / Лозовика и Трнаве
Коцељеве, Белушића / и Перлеза и Црнића
и Крстура, Багрдана / и Лоћике и Лебана
Неготина и Бистрице / Радојева и Србице
до далеких, добро скритих / завичајних и забитих
места која и најмања / освежавају сећања
И варошке те делије / што не сврну у леније
где се нађе доживљаја / без фолирања и сјаја
где сви умеју и могу / али нису у излогу ?
Зашто телевизични / неће у свет обични
да донесу из далека / представу за два човека
па да важном уметнику / учине част невелику
присни, мали и неважни / здрави, бистри и одважни ?
Најзад, многи ти мислећи / неухватни такорећи
за трајање у свом делу / треба да захвале селу
неком Богу иза ногу / где су текли то што могу
Па шта би то данас смело / да их спречи да у село
сврате и обиђу старе / стазе, воћке и бунаре
оне слатке, оне давне / ситне и незаборавне
ситуације и стања / јарцања и миловања
тамо где су скрајнути / пусти и суманути
ненадано, из потребе / оставили део себе ?
Уосталом, то би граду / дало неку нову наду
а и том би граду село / показало своје дело

Нови Сад у зиму, 1997. МИЛУТИНУ Ж. ПАВЛОВУ, глумцу,
у писца израсломе, са којим сам, година минулих, све ово прошао


РЕД СТВАРИ
или: Оптимистичка песма о последњем дану
Устати чио, протрљати очи / истегнути се, поправити боре
После добро проспаване ноћи / поглед бацити на планине и море
Пре лаке шетње обријати се и умити / Сести за сто, сам или са Њом
Jош једну реч и поглед заокружити / као кад се иде познатом путањом
Први пут послење писмо написати / без наде, суза и знајући зашто
Последњу мисао шкрто описати / Нека слуте само, чему то и нашто
Онда их пустити да се исплачу / У заносу нека поп чита опело
Отрпети затим сузу мало јачу / и последњи поглед на сопствено тело
Убогима дати хлеба, жита, ситних пара / и остало како ваља, све по реду
а када се заврши посао гробара / и црвима дати, да имају шта да једу

Нови Сад септембар 2005.
Стање духа у које ме је бацило једно од писама учитељице
вида мојега, Видов (д) Анкице О. (АНКИЦА ОПРЕШНИК)

ЖЕЉА
Волео бих да ме стрефи онако, одједаред
у весељу великом, најлепше када ми је
Преко девет гора и девет мора да ме носе
и спусте тамо, где нико дотад био није

Волео бих тако, уз кафу, да штуцнем само
И сам изненађен, да затекнем тиме друге
А онда, са кнедлом у грлу да их посматрам
Једне пословично мирне, друге сломљене од туге

Волео бих то да ми се деси најлепше кад сањам
Усред мира, који сасвим само горе влада
Сан под главом да носим, ко највећу тајну
и спокојан да останем, по прилици, као ово сада

Волео бих и да не знам када ће то бити
а, ипак, из потаје томе да се надам
Као дан у прве сенке да уминем лако
У сећање да се денем, као водопад да падам

А после, травке и ђурђевци кад ме
походили буду, ко остали драги своје драге
волео бих да ме лако, са смешком, уберу
а ја сузу да не пустим. Да толико имам снаге

Нови Сад, фебруара 1995.
На коментар моје Наде, Марићеве, из Каћа родом,
да је ослобођен мука земаљских онај који се, услед инфаркта
или чега другог, Господу одједаред представио


МРАВОЈЕД
Стао у ред Мравојед и, док чекао је ред
у мрав женски се заглед, добар за љуб и за јед
Памет изгуб, јер заљуб, па размишља Мравјед груб :
Ако Мравку јед, не љуб, онда њену љуб изгуб
а ако је љуб, не јед, онда страшна глад ми след
јер сам несрећно заглед у мрав женски, очиглед
Мравјед ред је заустав. Мислима се предо сав
и целоме свету јав да од данас једе трав

Нови Сад, у лето 1992.
Врло је вероватно да би овако, ову поетизовану басну,
читатељству представио и гласом
дочарао, ВУЈИЦА РЕШИН ТУЦИЋ, са којим сам,
уз Арпад Вицка, деловао у групи за мултимедијалне
интервенције на плану литературе и ликовности,
назива Атентат. Група се успешно представила 1972. године
у Београду, на Првим априлским сусретима студената,
заједничким пројектом, Побеснела крава,
као и мојим појединачним: Морфогенеза звука

1 коментар:

malena Sandra је рекао...

Ovo je stvarno milina za moje premorene oči,iznošenu dušu,skoro zaboravljen maternji jezik,kako je ovo sve dobro uradjeno.Zahvaljujem,uživam i krećem dalje u moje lične bitke sa javom ili snom.Sve najbolje,pozdrav od Aleksandre iz Holandije